Pet go­di­na na­kon po­čet­ka re­ži­ra­ne oru­ža­ne po­bu­ne u Li­bi­ji, ko­ja je do­ve­la do svr­ga­va­nja i ubi­stva Mo­a­me­ra Ga­da­fi­ja, go­to­vo da ne­ma Li­bij­ca ko­ja ne ža­li za vre­me­ni­ma nje­go­ve vla­da­vi­ne. Atlant­sko car­stvo je „oslo­bo­di­lo” Li­bi­ju, pre­tva­ra­ju­ći ne­ka­da raj na ze­mlji u pa­kao. Sa­da te iste ze­mlje ko­je su se bo­ri­le pro­tiv di­k­ta­tor­skog re­ži­ma pu­kov­ni­ka Ga­da­fi­ja, tvr­de da je Li­bi­ja po­sta­la hram te­ro­ri­sta ISIS-a. Da­le­ko od pro­kla­mo­va­nog ci­lja stva­ra­nja li­be­ral­no de­mo­krat­ske dr­ža­ve.
Što se do­go­di­lo u Li­bi­ji, ni­je u su­šti­ni ni­šta no­vo. Po­no­vlje­ni bal­kan­ski sce­na­rio, sa­mo ubr­zan. Umje­sto go­di­na, bi­le su po­treb­ne ne­dje­lje. A on­da, iz­bje­gli­ce, ne­po­što­va­nje ma­nji­na, a sve sa ci­ljem da se us­po­sta­vi ma­ri­o­net­ska vla­da. Za­pad, na­vod­no, tad ni­je znao da je sa­sta­vlje­na od ve­te­ra­na Al Ka­i­de. Da­nas u Li­bi­ji po­sto­je dva par­la­men­ta i dvi­je vla­de ko­je že­le bi­ti na vla­sti. Jed­nim do­mi­ni­ra­ju isla­mi­sti, dru­gim nji­ho­vi pro­tiv­ni­ci. Obje stra­ne se bo­re za uti­caj, no­vac i re­su­r­se i osla­nja­ju se na broj­ne pa­ra­voj­ne for­ma­ci­je u ze­mlji. Ove na­o­ru­ža­ne gru­pe su se za­jed­nič­ki bo­ri­le pro­tiv du­go­go­di­šnjeg li­bij­skog vo­đe Mu­a­me­ra al Ga­da­fi­ja. No od nje­go­vog svr­ga­va­nja ove gru­pe po­ku­ša­va­ju ostva­ri­ti vla­sti­te in­te­re­se – sa po­ra­ža­va­ju­ćim po­sle­di­ca­ma. U Li­bi­ji vla­da jed­na vr­sta gra­đan­skog ra­ta ko­ji se od­li­ku­je aten­ta­ti­ma, bom­ba­škim na­pa­di­ma i ot­mi­ca­ma. To pot­pu­no one­mo­gu­ća­va nor­ma­lan ži­vot. Lo­ša bez­bjed­no­sna si­tu­a­ci­ja, po­red sve­ga na­ve­de­nog se mo­že ob­ja­sni­ti i ti­me da su po­li­tič­ke in­sti­tu­ci­je u Li­bi­ji ve­o­ma osla­blje­ne ili uop­šte ne po­sto­je. Je­din­stvo dr­ža­ve je da­nas ja­ko ugro­že­no, upra­vo zbog po­sto­ja­nja dva par­la­men­ta. Na­kon pet go­di­na Li­bi­ja je po­sta­la ža­ri­šte bor­be iz­me­đu „Islam­ske dr­ža­ve” (ISIS) i Al Ka­i­de. Struč­nja­ci za arap­ski svi­jet tvr­de da je to ta­ko­đe rat ko­ji vo­de dru­ge si­le unu­tar arap­skog svi­je­ta. Islam­sku gru­pu po­dr­ža­va­ju Ka­tar i Tur­ska, dok le­gi­tim­no pri­zna­ta vla­da do­bi­ja po­moć od Egip­ta i Uje­di­nje­nih Arap­skih Emi­ra­ta. Le­gi­tim­ni par­la­ment zbog to­ga vi­še ne za­sje­da u Tri­po­li­ju, već u gra­du To­bru­ku u bli­zi­ni egi­pat­ske gra­ni­ce. Ipak, i na is­to­ku ze­mlje po­sto­je na­pe­to­sti iz­me­đu isla­mi­sta i nji­ho­vih pro­tiv­ni­ka. U po­sled­njih pet go­di­na se si­tu­a­ci­ja u Li­bi­ji dra­ma­tič­no po­gor­ša­la, te se ne mo­že dru­ga­či­je opi­sa­ti ne­go kao sta­nje pot­pu­ne anar­hi­je i bez­na­đa. Li­bij­ci sa­da če­znu za sta­bil­nim od­no­si­ma ko­ji su vla­da­li za vri­je­me Ga­da­fi­ja.
Mo­a­me­ra Ga­da­fi­ja, ko­ji je vla­dao sko­ro 40 go­di­na, ame­rič­ka ad­mi­ni­stra­ci­ja je sma­tra­la ap­so­lu­ti­stom i ti­ra­ni­nom, pri­je sve­ga zbog nje­go­ve po­dr­ške Pa­le­stin­ci­ma. Ali re­zul­ta­ti nje­go­ve po­li­ti­ke pro­sve­će­nog ap­sol­u­ti­zma go­vo­re su­prot­no. Ko­ri­sti­ći enorm­ne ko­li­či­ne pro­na­đe­ne naf­te dra­stič­no je po­di­gao stan­dard Li­bi­ja­ca. Sa pro­sječ­nom go­di­šnjom pla­tom od 12.000 ame­rič­kih do­la­ra Li­bij­ci su ima­li naj­vi­ši ži­vot­ni stan­dard u Afri­ci, ve­ći ži­vot­ni stan­dard do sta­nov­ni­ka Sa­u­dij­ske Ara­bi­je, go­to­vo svih dr­ža­va La­tin­ske Ame­ri­ke, kao i pet evrop­skih dr­ža­va. Pa­ra­doks je da su UN na po­čet­ku oru­ža­ne po­bu­ne po­hva­li­le Ga­da­fi­je­vu Li­bi­ju zbog po­što­va­nja ljud­skih pra­va sta­nov­ni­ka, u či­je ime će ka­sni­je bi­ti po­kre­nu­te voj­ne ak­ci­je.
Ga­da­fi je do­la­skom na vlast raz­vio si­stem, gdje su obra­zo­va­nje i zdrav­stve­na za­šti­ta bi­li bes­plat­ni. Pri­je do­la­ska na vlast sa­mo je 25 od­sto sta­nov­ni­štva bi­lo pi­sme­no, da bi pred po­če­tak ra­ta 83 od­sto Li­bi­ja­ca umje­lo da či­ta i pi­še, a 25 od­sto je ima­lo fa­kul­tet­sku di­plo­mu. Uko­li­ko bi ne­ki gra­đa­nin od­lu­čio da se ba­vi ze­mljo­rad­njom od dr­ža­ve bi do­bio ku­ću sa ze­mljom, po­ljo­pri­vred­nu opre­mu, sje­me i go­ve­da, i to sve bes­po­vrat­no. U Li­bi­ji do ta­da ni­je­su po­sto­ja­li ra­ču­ni za stru­ju, a ni­je­su po­sto­ja­le ni ka­ma­te na kre­di­te u ban­ka­ma ko­je su bi­le dr­žav­ne. Go­ri­vo je u Li­bi­ji bi­lo jef­ti­ni­je od vo­de, i ko­šta­lo je 0,14 do­la­ra za li­tar. Ga­da­fi je čak na­pra­vio i ogro­man vo­do­vod, ko­ji je bio vred­ni­ji za sta­nov­ni­ke Li­bi­je od naft­nih re­zer­vi. Vo­do­vod ko­ji je išao kroz Sa­ha­ru, spo­jio Tri­po­li, Ben­ga­zi i Sirt, u ra­tu je uni­šten. Li­bi­ju je osta­vio bez ika­kvog spolj­njeg du­ga, sa de­vi­znim re­zer­va­ma od 150 mi­li­jar­di do­la­ra, ko­je su, s po­čet­kom re­vo­lu­ci­je, za­mr­znu­te ši­rom svi­je­ta. Ka­da je Ga­da­fi do­šao na vlast, 1969. go­di­ne, Li­bi­ja je bi­la jed­na od naj­si­ro­ma­šni­jih ze­ma­lja na svi­je­tu.
Ne­mo­gu­će je, ipak, ne na­pra­vi­ti po­re­đe­nje iz­me­đu onih ko­je Za­pad­ni svi­jet na­zi­va dik­ta­to­rom, i onih ko­ji još ni­je­su zva­nič­no pro­gla­še­ni di­ka­ta­to­ri­ma, a svi zna­ju da je­su. Na­rav­no da je te­ško re­ći da je car go.
Ma­lo je po­zna­ta či­nje­ni­ca da je Ga­da­fi na­re­dio na­kon do­la­ska na vlast da, dok sva­ki Li­bi­ja­ce ne do­bi­je ku­ću, ne­će ni nje­go­va po­ro­di­ca. Ta­ko je Ga­da­fi­jev otac pre­mi­nuo, a još je ži­vio u ša­to­ru. Ima li ovo ika­kve slič­no­sti sa na­ma?
A ovo ima li slič­no­sti? Sva­ki mla­di brač­ni par je do­bi­jao po 50.000 ame­rič­kih do­la­ra da bi ku­pio ku­ću i za­sno­vao po­ro­di­cu.
Ovo? Uko­li­ko bi Li­b­i­jac že­lio da se ško­lu­je u in­o­stran­stvu ili mu je neo­p­hod­no bi­lo li­je­če­nje van Li­bi­je, dr­ža­va bi pla­ća­la sve tro­ško­ve, i još za pre­voz i smje­štaj da­va­la po 2.300 ame­rič­kih do­la­ra.
A za­mi­sli­te ovu slič­nost! Za sva­ko no­vo­ro­đe­no di­je­te že­ne su do­bi­ja­le po 5.000 ame­rič­kih do­la­ra.
E, ovo je već ne­za­mi­sli­vo. Dio nov­ca do­bi­jen pro­da­jom naf­te. sli­vao se na ra­ču­ne svih gra­đa­na Li­bi­je.
Ta­kav je bio dik­ta­tor Ga­da­fi.
mr Snje­ža­na Pa­vi­će­vić